12/6/2025.
IN MEMORIAM САША КОМШИЋ

Отворите прозор да изађе трема...

Јесте ли гледали филм „Лајање на звезде" или „Шешир професора Косте Вујића"? Тешко је повјеровати да има много оних који нису.
Нама, у приједорској Гимназији, различите догодовштине које сте тамо гледали су свакодневица. Али тешко је замислити икога из колектива Гимназије да би се боље уклопио у једну од тих најљепших прича које су икада испричане о професорима, ђацима, гимназији и школи уопште од нашег драгог колеге Саше јер посебност би био примјерен епитет њему и његовом дјелу.
Када кажем посебност та ријеч је обојена стотинама нијанси на суштинском темељу изузетног професора и педагога.
За дивљење је и понајбољи показатељ је да су неке вриједности вјечне те како је један, за данашње вријеме и укус, строг и захтјеван, понекад крут и тежак, професор задобијао толико поштовање и љубав својих ученика.
Био је као добро вино. Ученици су са сваким положеним испитом физике учећи само из његове свеске, неком другом животном препреком пређеном лакше на основу богатог ученичког искуства борбе са физиком и њим, као јединог пута који је водио квалитету знања а не амбалажи коју зовемо оцјена, добијали „верификацију" професорске громаде која је тада била јаснија, питкија.
Мада, љубав и поштовање ученика према њему су се рађали одмах и брзо и то из јасно видљиве и препознате посвећености која је стајала изнад свега осталог и којом се други тешко могу мјерити.
Уосталом, ево шта данас у првим сабирањима утисака и присјећањима који су природно уточиште мозгу и души која жели превазићи шок у вези са вијешћу која нас је затекла, рекоше, између осталог, његови ученици:„Сваки улазак у учионицу био је мала свечаност. Сви устајемо, а са врата се чује весели глас и добро познате ријечи :”Добарданчић свима колико вас има!”
За његов последњи рођендан спремили смо му скромно изненађење, торту, а када је требао да угаси свјећицу изговорио је жељу на глас. Рекао је да будемо здрави и радосни!
И сваки излазак из учионице био је са истим ријечима:”Будите здрави и радосни.”
И свака порука у школској вибер групи завршавала је ријечима “Будите здрави и радосни."
Друге ријечи, између осталог бисери како их у школи најчешће називамо, одзвањаће још дуго, дуго, дуго у ушима његових ученика и нас колега и пријатеља. Попут ове која се налази у прологу овог малог слова захвалности.
П.С. Нешто сасвим лично. Прежалити нећу моменат који је требао да услиједи тако скоро, да чујем прве импресије свог Андрије, Јуниора како си га звао, за чије одрастање и успјехе си се тако живо и искрено интересовао, као и за сву другу дјецу, са првог часа код тебе, како препричава све оно мени познато и тако драго. Што је заувијек обиљежило све нас.
Покој души твојој и лака ти црна земља, драги Сале.
Са дубоким поштовањем и захвалношћу,
Дејан Карлица и све колеге и радници, ученици бивши, садашњи, па и будући Гимназије „Свети Сава" Приједор


Драги професоре, драги наш разредниче,

Стојимо данас овдје, а у нама је једна велика тишина- тишина коју ниједна формула, ниједан график, ниједна једначина не може да испуни.
Тешко је пронаћи праве ријечи када нас напусти неко ко нам је толико значио. Увијек сте били тај специфичан микс човјек формула, али и човјек великог срца. Са Вама смо учили како да рјешавамо једначине, али сте нас, што је још важније, учили како да будемо добри људи.
Знали смо да је нешто важно када кажете:" Узмите црвену оловку!" То је била Ваша ознака за оно што треба да се памти- не само у задацима, него и у животу.
Свој час увијек сте завршавали ријечима:" Будите здрави и радосни!" И данас, када више нисте са нама, те ријечи одзвањају јаче него икад, као посљедња лекција коју сте нам дали. Иако сте предавали физику, често смо имали осјећај да предајете и нешто више - неку "животну механику".
Увијек сте говорили да нема тога што се не може израчунати... а опет, ни Ви нисте могли да израчунате да ћете нас напустити прерано. Сјећамо се колико сте се силно радовали нашој екскурзији. Задњи час одјељенске заједнице искористили сте да поновите све оно што ми као Ваши ученици знамо још од првог путовања са Вама. Понављали сте провјерите пасоше...
Сад идемо без Вас, и тај аутобус ће бити пун- али једно мјесто ће остати празно. Мјесто за човјека који је више од професора- за неког ко нам је био као други родитељ у школи.
Вјерујемо да ћете, гдје год сада били, с поносом гледати на нас и да ћете, као и увијек рећи :" Будите здрави и радосни!"
Професоре, захвални смо што сте нас учили, недостајаћете нам више него што може да се измјери. Више него што било која физика може да објасни. Али једно знамо- оно што сте нам оставили не брише вријеме, ни оцјена, ни таблица формула. Него човјек, срце... И црвена оловка која подвлачи све оно што заиста вриједи.
Почивајте у миру, драги наш разредниче!
Са дубоким поштовањем, Ваш III1